U Maloj galeriji Doma Vojske Srbije, 20. novembra sa početkom u biće otvorena izložba Ljiljane Bursać „Prostori logosa / The spaces of Logos“. Izložba će trajati do 9. decembra.
Logos kao pojam obuhvata brojna značenja. Ljiljana Bursać svakim delom proširuje njegovo značenje, tako da u diskursu ove izložbe on predstavlja, pre svega, slovo, reč, misao i prostor. Slovo i reč su osnovne jedinice svake knjige, od onih pisanih rukom, do onih koje čitamo na ekranima kompjutera. Misao preneta na podlogu za pisanje, uz pomoć slova i reči, jedan je od njenih oblika eksterizacije. Za razliku od govora, koji je u tesnoj sprezi s vremenom i nastaje u trenutku izgovaranja, zapisana misao ostaje na podlozi onoliko dugo koliko traje podloga. Ljiljana Bursać koristi i formu palimpsesta u okviru konstantnog dopunjavanja ranijih radova, čime nastaju sasvim novi, koji, međutim, ne anuliraju stare, već postaju kompleksna celina, vidljiva u
svim slojevima zahvaljujući pausu kao podlozi.
Ispisane misli, pri tome, ne moraju biti na poznatom jeziku. Njihova poruka može se osetiti i ukoliko je pismo tipa asemik. Asemična pisma plod su inspiracije umetnika i najčešće nemaju tačno utvrđena značenja,
već se zamisao umetnika oseća kroz sam koncept pisanja. Potezi, boje, oblik slova, dužina reči, prazni prostori među rečima – sve to navodi posmatrača da oseti značenje. Ljiljana Bursać koristi brojna pisma, među kojima su i asemici, i izvodi ih zlatom. Kako zlato nije boja, već reflekcija svetlosti, to je njeno pisanje – pisanje svetlošću. Osim pisanja, umetnica se bavi i brojnim rukopisima nastalim tokom više vekova, među kojima je i Vojni manuskriptom, koji do danas nije dešifrovan. Bilo da je reč o poznatom pismu ili o onom koje je plod umetnikove mašte, posmatrač u njemu oseća ritam koji se dobija alternacijom ispisanih segmenata i onima koji to nisu. Ti međuprostori zapravo su prolazi u beskonačne prostore, koje posmatrač osvaja u svojim mislima. Izgled pisanog teksta nekada nas može asocirati i na sasvim druge pojave. Na primer, možemo ga doživeti kao kakav pejzaž, predeo ili prostor logosa. Ti prostori su, kao i međuprostori između reči, beskrajni. Prostori logosa, pri tome, ne moraju striktno biti vezani za reči, slova, misli, već se mogu zasnivati na nekim realnim prostorima, pejzažima, poput onih u pustinji Negev.
Irina Tomić
doktor istorije umetnosti
master etnologije i antropologije